Osvežavajuće piće od dinje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za
pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, voda i zaslađivač poput
meda ili šećera. Aab talebi se bukvalno prevodi kao voda od dinje. Nastalo
je od persijskog (farsi) dvosloga ab - voda i talebi - vrsta dinje.
Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i
to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja
je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti
organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a
istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak.
Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste
za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva,
poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa
(naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka
brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom
namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje
telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava
nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik
u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta
dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava,
osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je
vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja
unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od
talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog
voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa
vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena
i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i
Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora
veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4
kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija
persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće
mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još
pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i
Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se
sladili sa dinjama baš kao i mi danas.
Aab talebi je osvežavajuće i hranljivo osvežavajuće piće koje predstavlja
odličan doručak, kao i hladnu podnevnu užinu. To je u stvari ukusan i
kremasti smuti. Persijski Aab talebi se izvorno pravi sa dinjama, usitnjenim
ledom i šećerom, umesto šećera možete staviti med, što sam ja učinio u ovom
receptu.
Ovo voćno osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci
su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se
veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Aab talebi je bilo,
a i danas je omiljeno piće u persijskim domaćinstvima. Mnogi recepti su
ostali skoro ne promenjeni do danas.
Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni
slojevi se pravio na sledeći način:
Sastojci:
1 ohlađena dinja
1 kašika meda ili 1 kašika šećera
100 ml ledeno hladne vode
Priprema:
Dobro ohlađenu dinju presecite na pola. Kašikom izdubite i bacite semenke.
Sačuvajte jednu polovinu za kasniju upotrebu. Oljuštite i bacite koru.
Isecite dinju na komade koji bi stali u šerpu ili u današnje vreme u komoru
blendera. Pomešajte dinju, med i vodu u šerpi te dobro promešajte (ili
u komoru blendera). Mešajte dok ne postane veoma glatko. Sipajte u čaše i
dodajte usitnjeni led.
Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti.
Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.
Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća,
jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija
je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi
svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti
sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe,
lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i
krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili
uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.
Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i
mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili
blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede
esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet,
geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim,
kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.
Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene
industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela
šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije
šećera iz šećerne trske.
Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti
tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i
od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu
persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu
prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se
postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode
imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.
Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je
preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku
p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao
kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.
Нема коментара:
Постави коментар