Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta
je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje
varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog
pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje
Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od
persijskog ledenog pića: Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u
Srbiji. Albalu znači višnja.
Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup
se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od višnje je sirup
napravljen od višnje, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan,
osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.
Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i
osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti
sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa
nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.
To je odlična kombinacija slatkoće i malo kiselkastog ukusa višnje, koja je
svojstvena persijskoj kuhinji, koja se spaja da utoli žeđ tokom vrelih
letnjih dana. Ovo piće se uvek nudi gostima kada dođu u posetu, zajedno sa
drugim opcijama kao što su čaj i voda. Šarbat-e albalu je bio, a i danas je
jedan od najukusnijih i najrašarenijih hladnih letnjih sirupa. Višnje i
sirup napravljen od njih su veoma popularne i koriste se za ublažavanje
toplotnog udara i gašenje žeđi.
Ovo voćno osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci
su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se
veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.
Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni
slojevi se pravio na sledeći način:
Sastojci:
500 g svežih višanja, bez koštica
2 šolje šećera
4 šolje vode
2 kašičice ružine vodice
Priprema:
U veliku šerpu sipajte višnje, šećer, vodu i ružinu vodicu. Dovedite do
ključanja, a zatim smanjite na lagano krčkanje dok se mešavina ne smanji.
Kada sirup počne da se formira potrebno je oko sat vremena, ali pratite kako
se to dešava jer šećer može brzo da pređe iz sirupa u gusti, lepljivi džem,
sklonite sa vatre i ostavite da se ohladi. Sipajte smesu u dovoljno veliku
teglu da i višnje mogu da stanu i stavite u frižider, može da se čuva i do
nekoliko meseci.
Prilikom serviranja, u veliku čašu dodajte kockice leda, zatim prelijte
sirupom od višanja preko kockica leda i na kraju prelijte vodom smesu leda i
sirupa. Poslužite visokom kašikom kako bi vaš gost mogao da je promeša dok
ne dobije željenu gustinu.
Druga verzija pravljenja sirupa isključuje upotrebu ružine vodice, a kod
čuvanja isključuje komade višanja.
Priprema:
Stavite višnje u lonac s vodom i kuvajte na umerenoj vatri 20 minuta. Preko
druge posude stavite cediljku i ocedite višnje. U sok koji ste dobili
istisnite preostali sok iz višanja. U lonac sa sokom od višanja dodajte
šećer te ponovno stavite na vatru da proključa. Kad proključa smanjite vatru
i ostavite još 5 minuta. Potom maknite sa vatre i ostavite da se ohladi.
Dobićete gusti sirup. Pri posluživanju u čašu stavljajte 2-3 velike kašike
sirupa, dodajte hladnu vodu, led i promešajte.
Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća,
jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija
je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi
svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti
sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe,
lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i
krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili
uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.
Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i
mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili
blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede
esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet,
geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim,
kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.
Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene
industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela
šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije
šećera iz šećerne trske.
Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti
tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i
od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu
persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu
prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se
postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode
imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.
Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je
preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku
p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao
kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.
Нема коментара:
Постави коментар