Antička kuhinja: Firni - Puding od pirinča

Firni potiče iz Persije i koristio je kao hrana anđela i bio je poznat kao Šir Birinj. Ime Firni potiče od persijske reči "firni", što znači "puding od pirinča". Firni se tradicionalno služio tokom posebnih prilika kao što su venčanja, festivali i verske ceremonije. Firmi se obično služi kao hladan tokom letnjih meseci, a topao tokom zimskih meseci. Prvi put je ponuđen proroku Muhamedu kada se vinuo na 7. sprat neba da bi sreo Boga. Mogulsko carstvo je uživalo u ovom kraljevskom jelu na bazi mleka i učinilo ga popularnim. Mogulsko carstvo je uvelo firni u Indiju i popularizovalo ga kao kraljevski desert. Firmni je veoma popularan desert u Indiji, Pakistanu i Bangladešu. U Indiji, firni se služi tokom posebnih prilika kao što su Divali, Eid-ul-Fitr i Navratri. Drevni indijski medicinski sistem Ajurvede koristi firni kao lek za loše varenje. Veruje se da firmi takođe ima terapeutske koristi i često se koristi u tradicionalnim ajurvedskim tretmanima. U Indiji, firmi ima mnogo verzija, a khir i pajasam su popularne. U Iranu, bogati užitak je poznat kao fereni, dok se u Egiptu i Turskoj ovaj delikates naziva muhalabija. U Avganistanu se firni obično pravi od kukuruznog skroba. Firni sa ukusom ružine vode i banane su dve popularne vrste. Avganistanski firni se takođe tradicionalno priprema za posebne događaje i svečanosti kao što su venčanja i Kurban-bajram. Vremenom se firni proširio po celom indijskom potkontinentu, prilagođavajući se lokalnim ukusima i sastojcima.

U Evropi, pirinčani puding su prvi put uveli Rimljani u 17. veku , koji su ga uglavnom koristili za lečenje stomačnih tegoba i problema sa varenjem. Smatrali su se pirinčanim čorbama u kojima se pirinač kuvao i mešao sa kravljim mlekom, a potom šerom kako bi mu se dao sladak ukus.

U Kini se ovaj delikates zvao "Kineski puding od pirinča sa osam dragulja", jer se pravio od osam različitih vrsta egzotičnog voća i meda. Neki od osam plodova koji se koriste u ovom lepljivom slatkom užitku su orasi, bademi, zimska dinja, liči, maraskino višnje i žižube.

Firni ili Firin je gust i kremast puding napravljen od mlevenog pirinča ili pirinčanog brašna kuvanog u mleku. Jede se ohlađen i tradicionalno služi u glinenim činimama koje se nazivaju šikoras. Ove zemljane čine upijaju višak vlage i tečnosti i čine puding gušćim. Da biste napravili najjednostavniji, a opet najbolji recept za firni, potrebni su vam samo pirinač, mleko, šećer, orasi i začini po vašem izboru, kao šafrana ili kardamoma u prahu ili ružine vode. Sporo kuvanje je ključ za pravljenje savršenog deserta. Mlevene granule pirinča se sporo kuvaju u mleku do kremaste i guste konzistencije.

Firmi ima divnu aromu zahvaćajući basmati pirinču i aromatičnim sastojcima poput šafrane, ružine vode ili kardamoma u prahu. Dodavanje orašastih plodova poput badema ili pistaća čini ga bogatim i ukusnim Začinjen je aromatičnim začinima kao što su kardamom, šafranom i ružinom vodom, i ukrašenim orasima poput badema i pistaća, zajednjača i ruža, zajednjača. Danas se često priprema za verske prilike ili festivale kao što je Kurban-bajram ili tokom Ramazana.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta deserta koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

5 kašika pirinča, potopljen u vodu prethodnog dana

1 l mleka

200 g šećera

prstohvat šafrana

1 kašičica svežeg kardamoma u prahu

10 - 15 komada pistacija blanširanih, oguljenih i sitno seckanih ili ih možete samleti

Priprema:

Ocedite i sameljite pirinač tako da dobijete grubu pastu, dodajte malo vode ili hladnog mleka i izmešajte. Stavite mleko da se kuva do ključanja, a zatim u mleko dodajte pirinčanu pastu. Kuvajte dok se pirinač potpuno ne raskuva, stalno mešajte. Dodajte šafran i dobro promešajte, zatim dodajte šećer i kardamom u prahu i kuvajte dok se šećer potpuno ne otopi. Ulijte u posude od keramike ili porculana i ukrasite ih pistacijama. Ohladiti pre serviranja.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad